Sjedim doma. Surfam.
Zvoni telefon.Prijatelj. U Berlinu je na koncertu Madonne. Pada kiša. On stoji u redu s par tisuća ljudi koji čekaju da udju čim prije kako bi bili udaljeni od spektakla na dva metra. Kiša ne prestaje. Spektakl je počeo.
Zvoni telefon.Prijatelj. U Splitu je na utakmici Hajduka, kaže ludnica, 35000 duša pjeva i viče i raduje se biti dio spektakla koji će vjerojatno završiti nikako po Hajduk. Ali bitno je da smo na spektaklu za pamćenje. Nije bio na utakmici godinama, nema veze kaže, kad teče venama bila krv, to ostaje doživotno.
Na fejsu vidim frenda koji se vraća iz Pekinga. Bio čovjek na olimpijadi, ali olimpijade vidio nije. Barem ne uživo. Ali je bio blizu spektakla.
Kuma mi bila prošli vikend na spektaklu u areni, Cetinski kaže. Masa ljudi. Bilo super.
Što je to u nama što nas čini euforičnima kad idemo na spektakle? Koliko su nam svakodnevni životi dosadni kad moramo ići na kojekakve događaje da bi si začinili život?!
Jel su to sitnice koje život čine važnim?
Kruha i igara. To je sve što mogu citirati. Daj narodu da se zabavlja i zaboravit će bijedu, čemer, glad, ratove. Koga boli ona stvar za Gruziju na Poljudu?! Kome pada na pamet milijarda gladnih ljudi na berlinskom koncertu?! Tko je javno digao glas u Pekingu prije otvaranja igara?!
EGO....taj nevjerojatni EGO nam ne dozvoljava da budemo ljudi. On jednostavno mora prvo sebe namiriti, pa tek onda daje mrvice ljudskosti...hm...nemam više vremena pisati...idem biti čovjek na 10 minuta.
Nema komentara:
Objavi komentar